„Добар је за наше услове“

Кажу да су Енглези измислили фудбал, Италијани овој игри додали и „либера“, Немци га унапредили, а шта ће Србија оставити овом спорту у аманет? Оставила је десетине великих играча, по неког тренера и првака Европе… Али, то су урадили и Шкотска, Португал, Французи… Потребно је нешто по чему ћемо бити препознатљиви.

Нека Србија фудбалу остави израз „добар је за наше услове“. Најбоља ствар код њега је што је универзалан и флексибилан. Примењује се на играче на свим позицијама, свих годишта и свих менаџерских агенција. Може да послужи као алиби за лошу игру, али и као флоскула на предстаљању појачања.

Непознато је од кога је потекао израз „добар је за наше услове“. Ипак, приметно је да се попут политичара деведесетих све више враћа у моду.

Приметићете да су ти „услови“, које обично изговара навијач у кафани или председник клуба по куповини играча (што му малтене дође иста ствар), другачији из године у годину. Од хотела са пет звездица у Кушадасију постепено су ти услови дошли до границе када је прихватљив и бунгалов у Чању. Не зна се какве ће „услове“ наредне године прописати „условаши“, али су нека истраживања показала да је летовање прихватљиво и у Србији. А прича се и о неким ваучерима.

Ако не може Србин мору, може море Србину!

Или бар странац који живи на мору. Не, чак шест странаца!

Довођењем страних играча, који су такође добри за наше услове, стичемо сазнања о различитим културама. Од блиске Бугарске до Јапана па све назад до Антигве и Барбуде. Ту су и посебне повластице за „добре играче за наше услове“ из земаља бивше Југославије, јер зашто да се мрзимо? Услови су готово идентични.

Посебна категорија „добрих играча за наше услове“ су „добри играчи за наше услове са искуством“. То су повратници у наше клубове. Након вишегодишњих одмеравања квалитета са играчима казахстанске или друге турске лиге, пожелели су се родне груде…
И како не испунити жељу тим носталгичарима? Истина, они су некада мало жустрији и мисле да су сувише добри за наше услове. У односу на претходни пут када су ту били, ти услови су се ипак мало променили. Да би се ипак задржали у нашем фудбалу и подигли му реноме некада им тренер дозволе да рецимо не морају да трче или тако неку ситницу.

Некада су навијачи мало незахвални. Неки чак желе и титулу са „11 добрих за наше услове“. И не само то. Од тих 11 ДЗНУ желе успех и у европским такмичењима.

Са буџетом добрим за наше услове, тереном добрим за наше услове и члановима управе добрим за наше услове. На крају ће они сами дописати и навијачима предобрим за наше услове. И како не очекивати од таквих „добраша“ велики резултат?

Захваљујући изразу „добар је за наше услове“ Србија је престала са дискриминацијом лоших фудбалера. Нема више повика „имаш две леве ноге“, нема више графита испред стадиона „играш ко пичка“… Некако је тако утешан и нежан. Зато хвала ономе ко је измислио овај еуфемизам за „нема појма да игра фудбал“ и тако спасио српски фудбал. Хвала ти, нема бољег!

 

Advertisements

Синко, пази да ти не сипају старлету у пиће!

Вратимо се на кратко у 1958. годину. Југославија игра четвртфинале Светског првенства у Шведској у Малмеу. Западна Немачка је одлично почела меч, а момци Александра Тирнанића памте како их је исти ривал пре четири године избацио у истој рунди такмичења. Немци промашују прву, другу шансу, а онда лопту на десној страни прихвата стари крвник Хелмут Ран. Залеће се између Зебеца и Рајкова, и док се њих двојица сударају, на путу му је још само Добросав Крстић. „Камила“ му ставља руку на раме, уклизава и промашује.

Дотерао га је до гол-аут линије, али баш када су сви мислили да је то крај, баш тад „топ из Есена“ шутира јако по земљи, у ближи угао Србољуба Кривокуће. Лопта пролази испод њега и од друге стативе улази у гол. Хиљаде Швеђана на трибинама аплаудира овом немогућем голу, нечему што је личило на Роберта Карлоса без фелша, мислећи да су видели најлепши моменат овог Првенства и најбоље десно крило света.

Гаринча

Међутим, десет дана касније присуствовали су оном највећем. Делимично инвалид, алкохоличар и женскарош уништава леву страну Шведске одбране. Прошао је стотине пута и, забаве ради, асистирао неколико пута. Говорили су да је некад и утакмице играо пијан, а ако је у овом финалу био пијан, само су његови чувари деловали опијено… Бразилци су разбили Шведску.

У Бразилу су навијачи на улицама прослављали своју прву титулу првака света и успут говорили „само да се сада пазе сплавова и старлета“…

Не, није било тако. Само су славили титулу и маштали о наредној утакмици. Наредном великом успеху. Није им сметало то што су већину времена проведеног у Шведској ови момци маштали о прелепим девојкама које су се мувале око хотела и бацале им каменчиће на прозоре. Бразилци су били толики „женскароши“ да су хотел резервисали годину дана пре Светског првенства и захтевали да сви запослени у хотелу буду мушкарци. Међутим, ни то није спречило Гаринчу, Моасира, Дидија, Зозиму, Загала и остале да се после вечерње шетње поред оближње шуме „мистериозно не врате у хотел“.

Извор: Фифа

Када је Србија пре неки дан освојила прво Светско првенство у фудбалу, и то баш против Бразила, повела се прича да је све то сјајно, али да ће им „старлете и сплавови доћи главе као сениорским репрезентативцима Србије“. Неки кажу да су већ упали у тај страшни свет блуда и турбо-фолка, а ови дечаци су толико далеко од скандал-мајстора. Звучите попут дубоко забринутих родитеља који своје несташно дете први пут пуштају у град. Уз опроштај из млађих категорија у сениорску би онда требало да кажемо „Еј, пази кад одеш на тај сплав да ти не сипају старлету у пиће!“

Круже приче и да се недалеко од Старе Пазове једном у три месеца се одржава „Скупштина старлета“. Скаут служба сачињена од најискуснијих старлета припрема податке о новим фудбалерима на списку, смишља се тактика продора у источни сепаре, начин изнуде новца преко таблоида… Мораћу да вас разочарам. Претпоставка да су сплавови и старлете упропастили фудбалску репрезентацију Србије је најгора могућа.

Старлете и сплавови постоје и ван граница Србије, само носе другачије име. Посећују их и репрезентативци Енглеске, Бразила, Немачке, Француске… И то право нико не може да им ускрати. Проблем настаје када су сплавови и старлете главни повод за долазак на окупљање репрезентације и када се у Старој Пазови прича само о њима, а не и фудбалу. Незаинтересованост за репрезентативни фудбал опет не долази од велике жеље за партијањем у сепареу, него од односа према репрезентацији који је понижавајући. И та незаинтересованост никада није била израженија него претходних пет година у којима смо имали три неуспеха у квалификационим циклусима. Да ли су сви толико заинтересовани и за омладинску репрезентацију? Не баш, сем ако се, као сад, не створи неко ко ће ти вратити веру у важност тог дреса.

Славље

Не треба занемарити ни то да се сениорски репрезентативци виде на неколико дана једном у три месеца. Три неуспеха у квалификацијама значе и да се овај тим није нашао на заједничким припремама исто толико времена. Управо су те припреме место где настаје фудбалска хемија и где су се рађала пријатељства и кумства.

Овај бедни изговор да су старлете и сплавови упропастили репрезентацију би значио да ћемо проблем решити уколико ставимо катанце на сплавове, а старлете пошаљемо иза решетака… Или у неки ријалити.

И шта ћемо онда када Коларов опет не буде могао да сачува ривала? Шта ћемо онда када Љајић, Тошић и Марковић опет не буду играли пресинг? Шта ћемо онда када Фејса опет не буде знао куда треба да трчи, а да се не судара са Матићем?

Уместо давања лицемерних савета, излива патетике или поређења са сениорском репрезентацијом, можда би се требало запитати – шта је ова репрезентација другачије радила од оне сениорске?

Одговор је да је пре три године поставила тренера, циљеве, систем, селекцију и одлучила да игра  фудбал. И запамтите, следећи пут када Србија узме титулу на Светском првенству само им реците „Свака част!“.

Како смо замрзели фудбалску репрезентацију Србије?

Srbija-Danska-Foto-Marko-Todorovic341-copy-620x350

Када би било потребно описати фудбалску репрезентацију Србије уз помоћ једног филмског јунака, то би без икакве двојбе био неко од чланова породице Корлеоне. На породичном стаблу ове фамилије то име није у врху крошње, не може бити прибележено ни на самом корену. Наша фудбалска репрезентација није ни Вито ни Мајкл, него је скоро трула грана на којој танко пише Фредо Корлеоне. Мафијашка конотација је сасвим случајна или потпуно намерна…

Благ, танан и без карактера. Мрзиш га јер је глуп, а волиш зато што је јадан. И пре свега јер је породица. Када те разочара, осетиш издају. Константна разочарања нису довела до гашења љубави, али се она полако претвара у равнодушност. Старој љубави је потребна само искра да би се поново упалила, али да би пламен наставио да гори потребно је да неко и пази на ту ватру. На ветрометини ће се лако угасити.

Поред толико српских институција које раде свој посао како раде, ко би рекао да ће фудбалска репрезентација бити та којој се најмање верује? Поред онакве полиције, судства, школства…? Стварно Вам скидам капу господо фудбалски радници, или да се послужимо фудбалском терминологијом, можда боље дрес.

Неповерење се градило годинама, а чини се да није у питању толика огорченост на саму фудбалску репрезентацију, него на идеју да је лоша ситуација у српском фудбалу и да нема те радости које неоправдано желимо. Бесни смо јер смо лоши. Јер су комшије боље у спорту који нам толико значи, а никада није био наш.

Неоправдана жеља за драстично бољим резултатима фудбалске репрезентације проистиче из посматрања српских репрезентативаца кроз партије пружене у клупском дресу. Успеси клубова се дижу на индивидуални успех српских репрезентативаца. Потом се на тас стављају партије у једном и у другом дресу, занемарајући то да управо системи у којима ти играчи играју, као и саиграчи у тим клубовима, ове играче заправо чине тако добрим. Или привидно добрим. Тако су успеси Челсија у ствари само заслуга Немање Матића и Бранислава Ивановића, а не невероватно доброг колектива од 16-17 играча у ком свако има своју улогу. Тако је и полусезона Саутемптона искључиво успех Душана Тадића, неуспеси Ситија и Дортмунда то што Александар Коларов и Милош Јојић нису играли довољно. Сваки гол Александра Митровића, од 14 колико је дао у шампионату Белгије, је бравура за себе, а неким даљим разрађивањем тока мисли просечног српског познаваоца фудбала ћемо вероватно закључити и да Арсенал „пости“ толико година уназад јер Венгер одбија да купи Србина.

За разлику од кошаркашке, ватерполо или одбојкашке репрезентације, ова фудбалска се састаје само неки дан пред одигравање фудбалске утакмице. Изузетно кратак период у коме је готово немогуће створити систем ако нема хемије. Хемије између играча и хемије између тренера и играча. Долазимо до тога да фудбалски репрезентативци не би знали да објасне „која је то наша фудбалска филозофија“, из простог разлога јер што сваки игра оно што и игра у свом клубу. Баш у томе тренутку долазимо до проблема да у репрезентацији имамо 11 играча са некомпатибилним улогама. Знају да узму лопту, направе прекршај, трче крај линије или да испуцају лопту што даље од свог гола. Таквој екипи очајнички фали лидер и тренер који ће радити неко време, најбоље је да почне од млађих категорија, и да ће створити играче за добар систем који ће после служити као „темплејт“ за наредне генерације.

Фудбалска репрезентација нема лидера јер не стварамо лидере. Код нас се поштују борци и радници, и то одлично пролази у иностранству. Срећна ситуација је у томе што Немања Матић има потпуно поверење српске фудбалске јавности, највише због партија у Челсију и лошег третмана код Синише Михајловића, и што он може постати лидер репрезентације, али за то треба времена. Матић још нема 20 утакмица у репрезентацији, од којих је бар половина била епизодна, и није лепо од њега очекивати да у потпуној анархији он на сопствену одговорност преузима ту улогу. Да, најбоље је када се Лидер појави сам од себе, али нисмо ни од једног селектора чули ту званичну потврду. Реците му да је Лидер. Не може то тако олако да се подразумева, посебно када си скроман и када ти неки други узимају ту улогу.

sp-matic

Погрешно је и што се Лидер у Србији интерпретира као омнипотентан фудбалер, онај који може и да уклиза, одузме лопту, одлично скаче, креира игру, трчи контру, изводи прекиде и, подразумева се, постиже голове. Матић то не уме, он то није научио да ради. Његова улога у Челсију је строго дефанзивна, али учествује у креирању напада тако што шаље лопту саиграчима који се константно крећу и прилазе лопти.

Њега ће „систем“ и атмосфера у којој фудбалска репрезентација Србије „игра“  натерати да он ради све побројане послове. Док други гледају. Ако сте упропастили једног Дејана Станковића у репрезентацији, молим вас, немојте и другог.

Србија је у Србији изгубила свако поштовање. Домаћа лига је потпуно упропаштена и не даје фудбалске репрезентативце, али се за разлику од лига Кине, Јапана или Шведске, и прати у селекторовом тефтеру. Играчи који оду у поменуте лиге, и још неке друге, аутоматски добијају ногу у репрезентацији. Селектора те лиге не занимају…. А да не причамо о томе колико их не занимају они који нису играли за Звезду или Партизан. Не занимају их ни они старији од 32-33 године. Они су своје прошли. Зато Словенцима игра Миливоје Новаковић. Зато Дунга у репрезентацију Бразила зове фудбалера Ал-Ахлија! Репрезентација Србије је исувише добра и препоносна за такве фудбалере. Поново неоправдано бусање у квалитет фудбала.

Последњи пут када је фудбалска репрезентација имала углед у очима становника Србије је било 2010. године, пре Светског првенства 2010. године у Јужној Африци. Велики проблем код фудбалске репрезентације је и када успе да стигне до тог „угледа“ је што то аутоматски подразумева максималистичка очекивања. Једна грешка и већ сте на дну. Ако се то учешће на Светском првенству објективно уопште може назвати грешком или лошим резултатом.

„Тај драстичан пад“ је почео тог лета 2010. године. После се десила Ђенова, Хрватска, а потом и (Велика) Албанија. И многе друге ствари.

Прецењивање фудбалске репрезентације се може огледати и по цени карата, а онда и посети на стадионима.

Репрезентација Србије је у последњих 5 година одиграла 30 пријатељских утакмица и од тога се свега ПЕТ играло у Србији. Ако узмемо у обзир и да је једна од њих одиграна пре одласка на поменуто Светско првенство (4:3 против Камеруна на ЈНА), остајемо на ЧЕТИРИ утакмице пред становницима Србије у претходних пет година.

У августу 2010. године, после Светског првенства, Србија је изгубила од Грчке такође на ЈНА. Прошло је две године и пет дана до следеће пријатељске утакмице у Србији. На Маракани се представио Синиша Михајловић против неатрактивне репрезентације Ирске (0:0), а утакмици је присуствовало 5000 гледалаца.

Наредне године је Михајловић „почастио“ публику у Новом Саду, па је пред 10000 гледалаца Србија победила Јапан 2:0. Прошле године је одиграна последња пријатељска утакмица репрезентација, а на клупи је био Дик Адвокат. Србија је одиграла нерешено против Француске пред 12000 гледалаца на ЈНА, а ова утакмицу је уговорила УЕФА с обзиром на то да је Француска домаћин наредног Европског првенства и не игра квалификације, а у нашој групи је свако коло једна репрезентација слободна.

Повод за писање овог текста је било уговарање пријатељске утакмице са Азербејџаном у Аустрији за који не постоји ниједан смислен разлог. Још смешније је што стадион на коме треба да се игра прима 8000 људи. Треба дијаспора да види репрезентацију Србије? У претходних пет година репрезентација је два пута играла у Аустрији, два пута у Швајцарској и два пута у Сједињеним Америчким Државама. Мало ли је?

Разлог је финансијске природе? Пре свега поента ФСС није да зарађује новац. Као друго, те утакмице нису имале невероватно високу посету каква се очекивала. Утакмице у Аустрији је пратило у просеку 9000 људи, у Швајцарској 8000 људи, а у САД 2500 људи.

Удаљавање, измештање фудбалске репрезентације Србије сигурно да није добар рецепт којим ће се вратити вера у репрезентацију. Јел се ФСС боји посете у Београду? Онда размештајте репрезентацију по другим градовима Србије, има оних у Србији којима је и даље „догађај!“ да виде фудбалску репрезентацију, ма каква она била.

Тако је и Фредо Корлеоне… У граду у коме није био важан, у породици у којој није био важан, он није имао никакав респект. Морао је да оде „ван града“, да заслужи поштовање…. Али оно баш ништа не вреди када је у туђој кући. Када није у кругу фамилије. Покажите се породици, па можда вам српска публика једног дана пружи прилику да будете консиљере српског спорта.

О „оним“ другим чиниоцима ове тзв. мржње према фудбалској репрезентацији, неки други пут.

Каталонски парфемиста

Pep-Guardiola-012

Неко је једном рекао да „добар парфем завршава пола посла“, али да бисте у фудбалу противника „послали у кревет“, потребно је мало више од доброг парфемисте са епруветама крај терена. Гвардиола невероватно подсећа на тог озлоглашеног Жана-Баптиста, француског генија који је успео да сложи савршену ноту парфема.

Извлачењем мириса из 13 прелепих жена, успева оно што је желео цео живот, а Гвардиолина борба за извлачењем 11 савршених на терену је стална. Борба траје из дана у дан, а најтеже од свега је што је немогуће бити сигуран да ли је та формула близу и да ли је већ успевао у томе. Мешање, мењање редоследа, добијање есенције, одређивања ноте парфема која ће бити доминантна, која ће бити носилац свега тога и оне која ће давати постојаност, посао је само за онога ко има живаца, жељу за експериментисањем и њух за фудбалске револуције. Можда је Пеп само луди колекционар лепоте, или ентузијаста који је у непрестаној трци за фудбалском префињеношћу, али у Барселони није могао да постигне ту савршену композицију мириса, питање је да ли је то могуће и у Минхену. Или јесте постигао, али је желео да се такмичи против ње.

Тежња савршенству је Гвардиолино проклетство због кога је неке утакмице можда и свесно изгубио трагајући за коначним решењем загонетке. Једина ствар која га у свему томе кочи јесте сујета. Чудно је да тренер који после 20 минута призна сопствену грешку, и потпуно промени систем игре свог тима, читав меч не примети да Бастјан Швајнштајгер игра јако лоше. Бајерн не би био први тим који је победио Барселону, али због сопствене сујете Гвардиола не би никада ископирао игру рецимо Ди Матеовог Челсија, Мурињовог Интера, или да жаоку забодемо мало дубље – Хајнкесовог Бајерна.

Лакше ће Гвардиола поднети и пораз од 3:0 од кулоарске приче да је ископирао старог швапског тренера. Његовог претходника. Хави Мартинез је био онај „икс фактор“ у демолирању Барселоне пре две године. То Хајнкесово тајно оружје је већ на полувремену почело да се загрева, али га Гвардиола није користио. Он заправо није направио ни једну промену, осим оне после 70. минута, која је изгледала као зацртана пре почетка меча. „Ако Барса поведе, Геце улази“. И није мислио да има даље. Други гол га је оставио у шоку, размишљао је већ о утакмици у Минхену и дилеми да ли је требало да ископира Хајнкеса, када је добио и трећи гол.

Припрема за меч је била савршена, функционисала је по принципу алгоритма, али на неочекивана питања Гвардиола није имао спреман одговор. Играче је одлично подучио манама Месија и Инијесте. Видело се да оне бравуре ове двојице, које увек пролазе, сада не могу тако лако. Међутим, Гвардиола је заборавио да су они ипак само људи, а не машине, и да ће уочити да је неопходно променити нешто у својој игри. Тако су се на Месију сменила два чувара. Прво Ћаби Алонсо који је у 30. минуту добио жути картон, а онда и Бернат који је добио пола сата касније. Трећег доброг чувара није имао, а претходна двојица су се сувише пазила због потенцијалног црвеног картона.

Сезона Луиса Енрикеа помало подсећа и на Пепову прву у Барселони. Тим му је играо одлично, али и једном и другом фали план Б. Једина разлика је у томе што се сад тај тајни рецепт налази код Месија.

Рестауратори половних фудбалера

Крајње је време да Црвену звезду и Партизан престанемо називати фудбалским клубовима. Будимо поштени, то су пропали салони намештаја који своје, и боље и лошије, комаде дрвета продају будзашто а потом иза контејнера мирно чекају када ће их те „наивчине“ оставити. Воде их рестауратори одбачених комода, ормана, ноћних (клуб) столова…. Ко фол мењају даске онима којима фале даске у глави, лепе фурнир на огреботинама насталим у транспорту на релацији Србија – Азербејџан – Румунија – Казахстан – Србија. Упорно гланцају делове на којима се већ неко други потписао или лупио печат на коме пише „шкарт“.

За крај је потребно упаковати ову ново-стару цепаницу, ставити и машну на врх, ипак је време празника, а потом поклонити својој деци која ће бити презадовољна, чак и ако су пре неколико година једва дочекали да пређе из њихових руку у туђе, пуне незнања.

Најуспешнији примери рестаурације већ наредне године, неки и брже, поново заврше на другоразредном турском, кинеском или јапанском тржишту. Тада поново креће потрага за робом ваше производње која је завршила на бувљаку. Не мора чак бити ни ваша, само нек је домаће. И нек је жељно родне груде. Или бар нека прича да је то разлог.

Ретко када квалитетне комаде намештаја ови рестауратори, неки их више воле звати битангама, приволе назад. Не уклапа се стилска столица уз сто сеоског домаћинства. Штрчи. Али не маре рестауратори за то! Господска столица се зна чекати годинама макар на крају дошла као троножац.

Начин пословања Црвене звезде и Партизана превише подсећа на онај виц о немачком голфу. Немац га купи, вози пет година и хоће да га се реши јер више не ваља, превише троши или је изашао бољи модел. Како га скупље изађе да га прода отпаду који ће га еколошки рециклирати, лакше му је да нађе лудог Србина који ће га возити бар још двадесет година.

Покушајмо набројати неке од фудбалера који су се вратили у вечите ривале у последњих неколико година.

Црвена звезда: Марјан Марковић, Иван Гвозденовић, Ненад Милијаш, Славољуб Ђорђевић, Огњен Короман, Марко Перовић, Никола Лазетић, Александар Луковић, Душан Анђелковић, Урош Ћосић, Никола Петковић, Дејан Миловановић, Ненад Ковачевић, Ђорђе Туторић, Александар Ковачевић, Драган Мрђа…

Партизан: Ивица Краљ, Ненад Ђорђевић, Немања Рнић, Драган Ћирић, Стефан Бабовић,  Зоран Мирковић, Пјер Боја, Звонимир Вукић, Иван Томић, Милан Смиљанић, Ниша Савељић, Марко Ломић, Алберт Нађ, Саша Илић, Ненад Маринковић, Никола Гулан, Иван Стевановић, Младен Крстајић, Ивица Илиев, Радиша Илић, Горан Ловре…

Када бисмо још набрајали оне који су такође играли у неким другим српским клубовима, „испекли занат“ па онда дошли у „вечите“, списак би био још дужи. Нема ни Милоша Босанчића и Владимира Стојковића који су играли за једне а потом потписали за друге. Спискови би били непрегледни када би се на њима нашли сви они који су играли за „вечите“, а у прелазним роковима се повезују са именима Партизана и Црвене звезде.

Српски фудбал све више подсећа и на српску политику. Из године у годину увек иста лица. Прва опција је да мењају положај а друга да пусте корење на једном месту. Под овим се подразумевају тренери, председници, потпредседници, спортски директори, потпредседници за спортска питања, чланови управних одбора. Најстрашније је што се политичари и „фудбалски радници“ и преплићу у тим фотељама.

Из фудбалских клубова су побегли они прави мајстори који су били прави Ђепето и од комада букве успевали да направе Пинокија који вреди. Наследиле су их приучене дрводеље. Аматери који од дрвета једино умеју да направе шибицу и баш су на том „шибицарењу“ и стекли углед у кругу шибицара који их је довео у фотеље.

Али шта ћемо господо када не будете имали више кога да вратите у клубове? Судећи по односу са „повратницима“, у Хумску и Љутице Богдана, мало ко је још довољно луд да се на тај начин „одужи клубу“. На потпису уговора се, као по дифолту, подразумева да ће по још једном одласку у печалбу морати да каже ону чувену „опраштам им дуг“. Само то показује колико је велики навијач тог клуба, тако су научили своју децу.

Најпознатији, прави, рестауратор је Француз Ежен Виоле ле Дик, човек који је рестаурирао чувену базилику Сен Дени. Базилика је позната као место у ком су сахрањивани француски краљеви а рестауратори српских клубова као да планирају и сахрану за она два српска – Црвену звезду и Партизан.

Феномен Томислава Караџића

tomislav-karadzic-1372783805-333767Из перспективе грађана Србије место председника фудбалског савеза делује изузетно моћно, рекло би се да је „први до цара“. Човек у тој кожној фотељи мора бити префриган попут Френка Андервуда али ни близу тако успешан. Републикански пандан. Створена је слика да победе, порази, селекција играча, резултати клубова у европским такмичењима, суђење и цена карата зависе искључиво од особе на тој позицији. Право је питање да ли се та слика створила сама од себе или је то пак Томислав Караџић, својим поступцима и уступцима, самостално осликао дотрајалом кичицом и милионе позвао на изложбу?

За разлику од Србије постоје срећници који немају тако доминантног председника фудбалског савеза своје земље. Колико Енглеза, Шпанаца, Холанђана или, зашто не ових који су лагано угасили светло на ЈНА, зна како се зове председник њиховог ФС? Зато што их једноставно није брига. Зато што то није особа која када дођу успеси – само „покупи ловорике“. Зато што када су ту неуспеси – не окриви друге. Зато што није раздор између најбољих (говорећи традиционално) клубова у земљи. Зато што долазак на важно место не значи и останак на њему до последњег откуцаја срца.

У земљама у којима је фудбал у стагнацији, или у земљама у којима је био на врхунцу и сада вртоглаво пада, дешавају се ствари као код нас (Тавекио, Италија).

Као што изјаве политичара на отварању моста у некој срећнијој држави нису битне, него се више брине о економији, тако се у тим (можда само фудбалски) срећним државама више баве игром, тренером и играчима. Наш Председник се међутим меша у много више ствари него што је у опису његовог посла. Фигура председника је да нечујно бди над репрезентацијом, те да не брине хоће ли играти са једним или два шпица, него да обезбеди новац, припреми стратегију развоја фудбала и инфраструктуре, смањи насиље на трибинама, као и да буде посредник у мирењу зараћених страна (ако постоје). Скоро као прави председник а вероваћемо да је то што су имењаци само случајност.

Томислав Караџић је у потпуности обесмислио ову функцију и његов его то не може да трпи. Зато није функционисала његова веза са још већим егоистом Синишом Михајловићем а те размирице су се највише одразиле на атмосферу међу играчима. Пркос на њиховој релацији отерао је Немању Матића.

Караџићу најтеже пада критика. Самозаљубљеност у своје вештине владања фудбалом (не лоптом) не допуштају му да чује оно што се годинама скандира на нашим стадионима. И за то ће окривити неког другог и тако продужити листу непријатеља коју вероватно чува у посебној просторији у Старој Пазови.

Таблоидизација, или боље речено естрадизација, позиције председника ФС тужна је у тој мери да већи број људи зна име човека на тој функцији него како се зове стручњак који заиста води репрезентацију Србије. И не само то. Када сте последњи пут чули да се скандира негом српском фудбалеру?

Од врло удобне фотеље, која носи изузетну одговорност, Томислав Караџић је, попут искусног дрводеље, направио троножац који га и те како жуља али не планира да устане са њега. Макар се читав искривио. Ствари које прича и ствари које ради наводе на закључак да жели да буде „Берни Еклстон српског фудбала“. Да ствар по фудбал буде још гора је што није једини који претендује за то место. Најгласнији у борби против Томислава Караџића нису људи који га мрзе што је упропастио фудбал него они који су љубоморни на оно што је за себе урадио. Није им у плану да скину љагу са имена председника Фудбалског савеза Србије већ да наставе оно што је Караџић почео. Требало би да схватимо да и ако постоји неко коме је у интересу баш српски фудбал, он/она(?) ипак неће желети да прља сопствене руке у непоштеној борби  у мутном. Са мутнима.

10686912_10152773381720901_935731884242030239_nПредводник револуције против Томислава Караџића је Звездан Терзић. Сложићете се, ако је Звездан Терзић алтернатива, хајде онда да ФСС направи преседан, као што је и УЕФА то учинила прошлог месеца, и да будемо без председника. Уместо тога, Фудбалским савезом Србије требало би да влада „тело“ сачињено од пет истакнутих бивших репрезентативаца који ће српски фудбал вратити на праву трасу.

Звездан Терзић хоће место за себе, или бар покушава у медијима да изврши притисак на Караџића, како би навијачима Црвене звезде створио привидну слику да ће њихов човек (!?) бити капетан српског фудбала. Преведено на навијачки језик – то би значило да он убеђује навијаче Црвене звезде да ће њихов клуб имати „исти третман какав је Партизан имао од Караџићевог доласка 2008. године“. Место председника ФСС није еуфемизам за позицију са које се диктирају резултати наредног кола.

И било би сасвим нормално критиковати играче и стручни штаб за партије у досадашњим квалификацијама, са нагласком на утакмицу против Данске, али „риба смрди од главе“. Наставак те наше умотворине каже да се она ипак чисти од репа, међутим, можда је ред да у српском маниру ударимо контру и кренемо од Главе.

Сам одлазак Томислава Караџића, ако се икада деси, неће донети богзна какве промене. Оне би могле да се осете тек за неких пет или шест година; најоптимистичнија прогноза је да би то било у наредном циклусу квалификација. Ново име на челу ФСС би смирило ситуацију, променило атмосферу унутар екипе, однос навијача према репрезентацији и то је за сада довољно. Идеја о владајућем „телу“ ФСС је ипак само фиктивна а српском фудбалу треба промена. Звездан Терзић није промена!

Неспортска елеганција

sunderland-manchester-city-half-and-halfКада је Буковски у „Холивуду“ написао да „Лош укус ствара више милионера од доброг укуса“ сигурно да није имао на уму да ће његов цитат бити уводничар колумне о „пола-пола дресовима“. Наиме, на једном од значајнијих дербија Премијер лиге Манчестер јунајтед – Челси виђена је извесна особа која је на утакмицу пошла у дресу.

Ех, да је то само обичан дрес. То је мајица настала спајањем вертикалних половина две фудбалске униформе. Са једне стране црвено – са друге плаво. Са једне стране „Адидас“, са друге грб Јунајтеда. Спонзор „Самсунвролет“. Да нам није промакла вест од јутрос да су се ова два клуба фузионисала? Челси јунајтед?

Ипак није. Помислили бисмо и да је опклада у питању, али такве дресове имамо и у варијантама Арсенал – Хал, Сандерленд – Сити итд.

Ово сигурно није идеја од милион долара, а никога неће и направити милионером,јер би за „шарену крпу“ било много дати и оне две фунте зарађене код Индијца у гвожђарској радњи. Ово је одраз лошег укуса какав је једино још остао у Морињовим устима након гола Ван Персија у 94. минуту. На Острву са гађењем гледају на ову креацију која је надмашила и шалове направљене од симбола два клуба. Они бар служе као успомена.

Али да се ово не би претворило у модни блог, потребно је истаћи да некад мора постојати та „навијачка разлика“. За кога навија младић обучен у дрес два клуба? Пустите га на погрешну трибину и може да настане проблем. Можда се баш испод те „фер-плеј маске“ крије нека психопата која жели да стави бакљу жандарму у уста…

Надаље, сваки љубитељ фудбала ће вам рећи да је немогуће навијати за ова два клуба, те је паметније на утакмицу поћи у кошуљи и оделу, него у нечему што више подсећа на Бетменовог дволичног другара Харвија Дента.

Можете ли на крају крајева оваква „шизофрена цепања“ замислити и код нас? Са леве стране црвене, са десне црне пруге. У једно их спаја она чиста бела. Некако лепше и спортскије звучи идеја о трибини на којој је једна особа у црвено-белом, а друга у црно-белом. И тако наизменично, као када учитељица прави распоред са дечацима и девојчицама. Без гужве, вике, буке, нереда. Али са укусом.